Artifex Mirabilis

 

Pripremajuci novu zbirku poezije vise puta sam se vracao na ovu pesmu.

А та даљина пуна паучинастог пољупца
неспоразумом праг срца ми оплела,
ослобађајући сласт
грозничавог чекања твоје близине.
Сада не чујем вреву звукова зрелог грожђа,
само мудру тишину плавети додирујем
тихо прстима мојим уплетеним у твоје
пламтеће дамаре.
Сањаш ли и ти слатке сокове,
ослушкујеш ли мелемни занос кипућег срца
жетвом чежње у преболу крви,мамљена,
занесена и залуђена ројевима путеним
дивно ,исконски лако,
несвесна тактова грешног брујања дрхтаја,
баш овако као што сам несвестан и ја.
Не троши сузе,
не чувај бедра за највећу сласну бол,
не понижавај се бременом љубави ,
запали буктињу живота ,јер за тебе сам ватру
од оца украо,
и створен мучеником срећно прогнаним од оца бога,
постао исповедник исповести прастарије
од почетка света ,искљуцане јетре,
и радујем се непомичном савешћу
жени мом храму,
пркосан и усправан пред кљуном орла
узвишено волећи тебе сваким његовим кљуцајем.

Мика Влацовић Владисављевић