Zorica Djudjić - ZVEZDA SA ISTOČNOG NEBA

ZVEZDA SA ISTOČNOG NEBA

Zemljo moja jalova i posna.
Mesto mleka iz dojki
ti suze teku
a ti ćutiš i ponizno praštaš
davolima i pohoti u čoveku.

Sad' te plode zrnima
bezčašća
da iz tebe niknu nove krvopije
i nekrsti što kandila
gase
da te takvu brže mrak ispije.

Umesto kolevki niču ti lomače
na kojima istoriju pale
a ti gledaš prokleta ne bila
kako mrtvi žive žale .

Nemaš više roda ni poroda
čak ni kamen medjaš i ognjište.
Mesto vatre da česnicu peče
ostale su ugašene žiške.

Skorelo se sve na tebi ,
od rana su ispucale kraste,
u tebi se ništa ne zeleni ,
grane svele, otišle im laste.

Slavska sveća na podu ti leži
da potomke u grobu rasplače
a ti jadna iščupanog srca
krvopije svoje prigrli još jače.

Nekada si bila i rodna i plodna,
drum po kome karavani idu,
pod okriljem otvorenog srca
primala si i vašku i gnjidu.

Nikad nisi odvajala ljude,
niti duše stavljala na vagu.
Bezbožnici pljunuše ti obraz,
kao žig ti utisnuše ljagu.

Dok delove tebe lešinari grabe
kljucaš zadnje mrve hleba.
Digni glavu, pogledaj u svezdu
koja blista sa istočnog neba.

Preživećeš kataklizmu svesti
kad pobediš umna posrnuća.
Vrati koren da ne pusta žile
gde mu nije ognjište ni kuća.

Autor:
Zorica Djudjić