Mirjana Dobrilla -TI NE POSTOJIŠ

 

TI NE POSTOJIŠ

Ispred mene put vijuga, dug i trnovit,
ide uzbrdo, nizbrdo, račva se,
ne znam gde vodi, pa zastajem neodlučna, 
a ipak ga pratim, s’ naporom, strahom,
jer ne znam da li da skrenem, pobegnem
i potražim neki lakši, lepši, asvaltiran i širok.
Ovaj kojim hodam je tako bolno dug, kamenit i težak
pun zamki, podvala i trnja što razdiru dušu.
Pa ipak, tapkam po njemu,
i nosim to umorno srce koje u prkos svemu još kuca,
tražim i verujem da me na kraju čeka sreća,
nadam se da me na kraju čekaš TI,
sanjan, u snovima stvoren, a opet tako jasan i moj...
Iako na usnama čuvam osmeh, u očima svetle suze,
ali ne čini ih mesec svetlucavim
svetle tvojim likom i onom večnom nadom – da postojiš.
Osećam se izgubljena, na momente posustala,
ne znam da se vratim, a i čemu kada dolazim iz bola?
Da bar znam sebe da slažem i vidim te,
kako stojiš i čekaš me, kako mi pružaš ruku
onu koja znači spas, onu koja odnosi svu preživljenu gorčinu.
Ali lagati ne znam i taj put što nema kraja
kao da me upozorava, ruga se mojoj viziji tebe,
jer te nikada neću naći, jer ti ne postojiš!

Mirjana Dobrilla