Ukorenila se magla - Mika Vlacovic Vladisavljevic

Ukorenila se magla

Magla narasta ko testo hlebno
i pusta korenje u zemlju
dozvoljavajuci jedino oblaku iz nekog zvonkog glasa
da klija po suzi gustoj svu sitost ljudima ,
bogovima i skitnicama,
i da prospe zrnevlje cutnje posadivsi ga
u osmeh cvetalog srca u samoci.
Magla mi sapce da idem bilo kuda
da bih valjda sreo bilo koga ,
jer puna je moja osama mene samog
a kamo li nas dvoje ,
i osecam da postajem bespovratan
bas kao i moja mladost od malo pre
koja licise na san,senku,
eho zarobljenika u nekoj kojoj ni ime neznam,
sto moja je sva iako joj rekao to nisam.
Magla moja nevina daljina grli me zalosnog
kao tuznu pticu sto srusili su joj gnezda ,
i cutimo tako zagrljeni u nagomilanoj tisini
svako svoj pozar samoce rastapajuci po sebi uspomenom
nekom davnom,dragom sto dodiruju se u nama
isprepletanim nitima neznosti,
svesni da radost je kratka a zaborav dug .
Magla je pustila korenje u ocima neba
a ja nestao u mirisu bele tresnje i obrisa joj zrelog.
Mika Vlacovic Vladisavljevic



slikar Kiril Bozhkov