LITURGIJA - Budimir Stefanovic

LITURGIJA

Moj pradeda po ocu je onog trenutka kada je dobio poziv za vojsku i rat osedlao konja izveo ga iz štale , uzjahao ga i kasom poterao po Vučicu i Visku, po stazama svoje uništene mladosti, po jarugama, rogobatnim kamenjarima , po šljivarima i voćnjacima svojih iluzija ,kraj kuće devojke koju je voleo i koju je hteo da ženi.
Moj pradeda po ocu je znao da ide u rat i da se iz rata živ neće vratiti.
U tom besomučnom trku po bespuću svesti i savesti naslonjen na drhtavi , znojavi vrat kobile on je oprostio svima. I ocu i majci i potomstvu i kolenu , Srbiji koja ga je iznedrila žilavog i prokletog, zastavi i grbu, koplju i zakletvi.
Moj pradeda po majci je dobio poziv, pročitao , pobegao iza kuće i ćutao od svojih najmilijih do polaska.
Tog jutra je otišao u seosku crkvicu, prečestio se, pomolio, vratio kući, poljubio oca i majku, spakovao sirotinjske stvari u ranac , zatvorio kapiju koju je svojom mladalačkom rukom napravio i otišao na zborno mesto.
Moj pradeda po majci je znao da ide u rat i da se iz rata živ neće vratiti.
Samo je poljubio svoje dete u Djurdjevu šumadijskom, ljubu svoju i staru majku i krenuo bestraga.
Njegov sin, deda po majci je sačuvao svoje sinove i kćeri švercujući za vreme Drugog rata, so i šećer, hraneći i štiteći zakrvljene Srbe, četnike i partizane istovremeno, inteligentno i seljački lukavo.
U drugom ratu je kapljala bratoubilačka krv po Srbiji zemlji pravoslavnoj a otac moje majke je poljubio svoju ćerku u kolevci i od brata,,prvoborca,, oteran ostavio sopstvenu majku udovicu iz predhodnog rata, ženu i dve kćeri u pelenama i otišao u partizane.
Moj vedri lepi i pametni deda Budimir, seljak ponikao podno Karadjordjevog rodnog kamena, u srcu Šumadije i Srbije je znao da svoju decu ljubi zadnji put i da se nikada nece vratiti.
I moja majka se udala za mog oca, a moj kum pravoslavni sveštenik iz male Šumadiske Rače, ponosni prota Stevan Živanović, jer zaslužuje kum moj duhovni da ga ovako spomenem je ime moga deda dao meni.
Da živim njegove snove, da delim njegovu tugu.
Da dovršim ono što herojski mučenik nije za života.
Kada sam te daleke ,,osamdesete,, dobi poziv za vojsku po prvi put se u maloj Šumadijskoj varoši desio slučaj da na vrhu svečanog stola na mom ispraćaju u vojsku sede moj kum sveštenik , predsednik Opštine i Sekretar Opštinskog komiteta saveza komunista jedan kraj drugog, mesec dana posle Titove smrti.
I ja sam bio ponosan.
Na malu stvar koju samo ja pamtim.
Na reč pesničku koja se sasvim slučajno izrodila iz mog bića.
Na život običan ljudski i LJUBAV koja je krvotok sopstvenog nerazumevanja duhovnog JA u odnosu na iracionalno VI.
Napisao sam jednu knjigu.
Mozda ću još neku a možda i ne.
Moja stvar, neosporna.
Ova priča nije ,,METAFORA,, da bih je prosledio nerazumnima.
Nije ni za ,,KNJIŽEVNE NOVINE,, daleko je od toga, čast ,,uzvišenima,, ni za ,,KORAKE,, izgubljene u ludoj postmodernoj sujetnoj iluziji vremena sadašnjeg.
Pišem je jer postoji nešto u genima, ludilu i beskonačnom trajanju, nešto racionalno i nadrealno, Srpsko i pesničko , toliko lično o kome VI ne možete ni suditi i o čemu jednostavno pojma nemate, a ,,samo su senke u nama, i kapi kiše koje ruše svest o harmoniji , i tuga sakrivena ispod oluka... ,,
Ja se oprostite možda rugam i vama i sebi, ili to duhovi proslosti stanuju u meni.
,,Karađorđeva zvezda,, i ,,Partizanska spomenica ,,
Moje nacionalno, pesničko i ljudsko prokletstvo.
AUTOR
BUDIMIR S.
4 oktobar 2016