Bol i svetinja - Mika Vlacović Vladisavljević

Bol i svetinja
Spuštam glavu u drhtave blede šake
pred poljima vetrova koji valjaju mojih nežnih tajni seni
stapajući u sazvežđe žedno naše, životom,smrtnim stahom
ili glasnim šumom suza ,izbledele ruke.
Puštam te hladnu da u meni zaćutiš rečito
ukoračavajući u mene odonud
gde sve je satkano od istog tkanja i ljudi i snovi njihovi.
Tihošću se budi moj ožiljak,ključ od tvoje duše,
da snom boli jače,
da nejasno tišti i jasno me prožme hladnoćom.
Spreman sam poći sa tobom ,ne listaj tragove prošlosti
mrkloćom ove noći ,
crnom slutnjom na ono što mene boli i otešnjava u meni.
Želim nočas zaživeti samrtnim snom,
jer i ti si večna i usnula,
hoću da me ti ,
klonulog starca sto u mrtvom čamcu plovi
i s smukom iz njega izvlači mulj da ne potone ,da pređe na drugu obalu
i zagrli te kao tvoja jedina bol i svetinja,
prepoznaš i probudiš prisutna i neophodna.
Mika Vlacović Vladisavljević
slikqr Vladimir Volegov